Mops

Temperament

Mops je razdragan pas bezbrižnog stava. Energičan je i živahan, odan i vezan za porodicu, pas koji će vas sigurno svakodnevno nasmejati. Veoma je inteligentan, pa mu brzo dosadi jednolična dresura, tako da morate stalno da smišljate inovacije. Umeju da budu malo tvrdoglavi kad osete da su mentalno stabilniji od ljudi oko njega. Mopsovi su jako osetljivi na ton vašeg glasa, pa su glasne grdnje nepoželjne. Potreban im je vlasnik koji je smiren, ali strog, pouzdan i postavlja dosledna i jasna pravila ponašanja. Mops svakako nije ni prgav ni glup pas. Dobar je čuvar, ali nije lajav. Odlično se slažu i sa decom i sa drugim životinjama i psima, i rado dočekuju goste.

Budite dosledan vođa svom mopsu. U suprotnom, vaš pas može da postane ljubomoran, previše zaštitnički nastrojen, može da štiti neka mesta u kući kao što su delovi nameštaja. Takvo ponašanje nastaje samo ako dopustite psu da preuzme kontrolu. Čak iako se desi da mops ispolji neželjeno ponašanje, to se može ispraviti promenom vašeg stava prema njemu.

Poreklo

Mops je jedna od starijih rasa pasa i veruje se da je nastao negde u Aziji, u četvrtom veku pre nove ere. Nejasno je da li je nastao od kratkodlakog pekinezera, malog buldoga ili jedne retke vrste francuskog mastifa. Mops je bio miljenih britanskog umetnika Hogarta, koji je svog psa ove rase smestio u više svojih dela. Od 16. veka postaje modni pas evropskih dvorova, a vrhunac popularnosti doživeo je u viktorijansko doba. Tibetanski manastiri su čuvali mopse kao ljubimce. Imali su ga princ Vilijem II i Napoleonova žena Džozefina. Priča se da Napoleon nije hteo da Džozefinin mops spava sa njima i da mu je ona na to odgovorila da u tom slučaju ni ona neće da spava sa Napoleonom. Dok je bila u zatvoru, Džozefina je Napoleonu slala tajne poruke u ogrlici svog mopsa koga je zvala “Fortune” (sreća). Kada su Englezi osvojili Kinesku carsku palatu 1860. godine, pronašli su nekoliko pugova i pekinezera, koje su odneli u Englesku.

Ovo je jedina rasa koja ima tri zvanična imena: pug, mops i carlin.

 

Uslovi odgoja i nega

Mops odlično podnosi život u stanu. Prilično je neaktivan u zatvorenom prostoru, dvorište mu nije neophodno. Ne podnosi ni previsoke ni niske temperature, pa ga tada što više držite u kući, na optimalnoj temperaturi.

Potrebne su mu svakodnevne šetnje. U toku šetnje, pas uvek mora da bude iza ili ispred čoveka, jer ukoliko je pas ispred, dopuštate mu da „vodi čopor“. Voli energičnu igru i to ga održava zdravim. Ipak, vodite računa da ne preterate sa treningom i prestanite ako čujete da pas krklja i otežano diše.

Kratka dlaka se lako održava, dovoljno je povremeno četkanje. Kupajte ga samo ako je neophodno, ali ga nakon toga dobro osušite da se ne bi preladio. Redovnočistite nabore na licu. U sezoni linjanja, mopsi se prilično linjaju.

 

Mogući zdravstveni problemi

-         Pug (mops) se lako prehladi, osetljiv je na vruću i hladnu vodu.

-         Sklonost ka alergijama, problemi sa kožom

-         Kratka njuška izaziva hronične disajne probleme (krkljaju i hrču)

-         Encefalitis (PDE – Pug Dog Encephalihis) nastaje obično između 2. i 3. godine života. Razlog nije poznat

-         Carski rez često potreban zbog veličine glave štenaca

-         Problemi sa očima (keratitis, suzenje)

-         Sklonost ka gojaznosti

 

Životni vek 12 do 15 godina

Zapadno škotski bijeli terijer - Westie

Osobine i ponašanje

Ovo energično malo stvorenje puno duha voli pažnju, interakciju i društvo svojih vlasnika. Neće biti dobar izbor za one koji nemaju dovoljno vremena ili sklonosti aktivnom životu, jer mu treba dosta igre i aktivnosti. Hrabar je, znatiželjan, voli juriti, a to znači da mora biti pod nadzorom u sigurnom okruženju kad nije na uzici. Međutim, Westie zna biti pomalo arogantan, tvrdoglav i zahtjevan, stoga će više odgovarati vlasniku koji već ima iskustva sa psima.

Ukoliko primijeti da se nešto neobično događa, lajat će da podigne galamu, zbog čega je dobar pas čuvar. Voli kopati i jako voli zvuk svog laveža, stoga budite spremni na sve osim mirnog i tihog života. Posesivan je kad su hrana i njegove stvari u pitanju.

Trudi se dominirati među psima istog spola, a s mačkama se nikako ne slaže. Zbog svog lovačkog nagona jurit će za malim životinjama koje trče, stoga mu nije za vjerovati kad je u njihovoj blizini.  Dobro se slaže s neznancima i s većom, nježnijom i obzirnijom djecom. Manja djeca su mu prebučna i pregruba.

Okruženje i njega

Westie je prilagodljiv i može živjeti u različitim klimatskim uvjetima. No, pripazite na vrhove njegovih ušiju koje su sklone opeklinama od sunca, u vrućim ljetnim mjesecima u vrlo sunčanom okruženju. Inače je Westie odličan pas za život u stanu u kojemu će se naigrati do mile volje. Voli putovati sa svojom obitelji. 

Održavanje i njegovanje je relativno jednostavno. Dovoljno ga je jednom tjedno isčetkati, povremeno okupati, te redovito šišati dlaku oko očiju i ušiju.

Доберман или доберман пинчер је пас настао мешањем више раса паса. Доберман се обично користи као пас чувар или полицијски пас, и има репутацију пса оданог породици и господару, и незгодног ако се са њим не поступа како доликује. Пошто се доберман најчешће користи као пас чувар, и због неких његових улога на филмском платну, многи људи се плаше добермана; многи не разумеју какав је он у ствари. У суштини, доберман је интелигентан и пажљив пас који напада људе само кад осети да је он, његово власништво или породица у опасности

Изглед

Женка добермана је до гребена висока око 63-68 центиметара и тешка 32 до 36 килограма, док је за мужјаке стандард висина до гребена леђа 68 до70 cm (толеранција +2 cm) а тежина 41 kg.

Боја

Већина људи познаје добермана као црног пса са браон палежом. Међутим, постојање два различита гена за боју узрокује постојање четири различита фенотипа боје код добермана. Традиционална боја се јавља када су алели оба гена доминантни, и такав доберман се обично називацрним. Уколико је алел једног од гена рецесиван доберман црвен (тачније, црвено-смеђ са бронзаним мрљама), а уколико је алел другог рецесиван, доберман је плави (сиви). Најмање заступљена комбинација алела (оба рецесивна) одређује добермана срнеће (светлосмеђе) боје (понегде познат и као чоколадни).

У новије време се проширио узгој и продаја пете сорте добермана, назване бели доберман. Добермани ове боје поседују мутацију, која независно одгенотипа било којег од два гена за боју, спречава стварање протеина пигмента, тј. животиња је албино. Мада многи потенцијални власници добермана сматрају да је боја допадљива, албино доберман треба што мање да се излаже сунцу.

Здравље

Очекивани животни век здравог добермана је око 12 година, с тим да већина добермана умире између 11. и 13. године. Уобичајени здравствени проблеми су проширена кардиомиопатија, Фон Вилебрандова болест (von Willebrands Disease; поремећај у крварењу који се може тестирати генетичким тестом) и проблеми са простатом; док су ређи хипотиреоза, рак, дисплазија кукова, а код плавих и срнећих и алопеција („ћелавост“, опадање длаке).

Темперамент

Иако се сматра за радног пса, доберман је мета стереотипа о суровости и агресији. Као пас чувар доберман је првобитно узгајан само у ове сврхе. Морао је да буде велики и застрашујући, неустрашив и вољан да брани власника, али да буде послушан и утрениран да тако поступа само на команду. Ове особине послужиле су доберману да постане одличан пас чувар, полицијски или војни пас, али нису га препоручиле за љубимца. Ипак, последњих деценија доберман је због своје величине, кратке длаке и интелигенције постао омиљени кућни пас. Иако познат по агресивности, доберман је невероватно одан пас, и врло лако ће научити да поштује и штити свог власника. Данас је доберман одличан пас чувар, али и одличан љубимац. Врло су дружељубиви и толеранти, како према људима, тако и према другим псима. Доберман никада неће бити агресиван према свом власнику, нити према другим људима који не представљају претњу, ако одраста у здравој средини. Предрасуде о доберманима су јако погрешне, али њихов карактер као расе је специфичан. Постоје бројни научни докази, који потврђују психолошку стабилност добермана као расе, и указују на њихов челични карактер, непоткупљивост и интелигенцију.

Историја

Добермана је први одгојио Луис Доберман у Немачкој око 1890. године. Као порезнику, требао му је пас за заштиту, па је одлучио да одгаји нову расу, која би по његовом мишљењу била идеална комбинација снаге, оданости, интелигенције, и неустрашивости. Развој и усавршавање расе су наставили Ото Гелер и Филип Грининг.

Верује се да је доберман настао укрштањем више раса које су имале особине које су тражене у доберману, укључујући пинчера, ротвајлера, туриншког овчара, црног хрта, немачку догу,вајмарског птичара, немачког краткодлаког птичара и немачког овчара. Тачан однос мешавине крви, па чак и расе, остали су непознати до данашњег дана, мада многи стручњаци верују да је доберман комбинација најмање четири од поменутих раса. Једини изузетак је документовано укрштање са хртом. Такође је распрострањено мишљење да је немачки овчар дао највише гена у узгоју ове расе.

                                                         Dalmatinac
Порекло ове расе још није потпуно утврђено. Највероватније је да потиче од бенгалског брака, расе која је нестала, а која је била позната у Енглеској у 18. веку.^[1]

Назив расе

Назив расе потиче по области Далмација, где је веома гајена и коришћена као гласник у току Балканског рата. У Енглеској, деца су овог пса називала „Plum Pudding Dog“ због карактеристичних мрља по телу. У време дилижанси назван је „пас за кочије“, јер је био овлашћени пратилац таквих кола, а касније у Америци је био и члан посаде ватрогасних кола, па и маскота читаве корпорације. Појавом аутомобила, ова раса је била на путу да нестане, али је филм Волта Дизнија „101 далматинац“ снимљен 1959. године допринео њеној популаризацији и одржању.^[1]

Одлике расе

Мужјак је висок 0,55 - 0,61, а женка 0,50 - 0,58 m. Достижу масу од 22 до 25 килограма. Грудни кош је дубок и не превише широк, леђа снажна, а слабине истакнуте. Крста су јака и извијају се у благи лук. Реп је дебео у корену и стањује се према врху, мало је савијен и није постављен ни превисоко ни прениско. Предњи удови су прави, а задњи заобљени. Глава је са равном лобањом, а њушка, која је дугачка и јака, никада није шиљата, а врх јој је црн или смеђ што зависи од мрља на телу. Мрље су иначе црне или боје џигерице и треба да имају јасне контуре и да буду правилно распоређене по телу. Длака, која је у основи бела, је кратка, оштра, густа, глатка и сјајна. Очи су округле, живахне и сјајне, а уши су постављене прилично високо. Врат је дугачак и без подгушњака.^[1]

Нарав

Далматинац је умиљат, веран, живахан, весео и осећајан. Одликују га и снага, издржљивост и брзина и могуће га је обучити за лов, али и за пратњу слепих особа.^[1]

Размножавање

Женка је веома плодна и доноси на свет младунце који су потпуно бели. Мрље се појављују дванаестог дана по рођењу