Доберман или доберман пинчер је пас настао мешањем више раса паса. Доберман се обично користи као пас чувар или полицијски пас, и има репутацију пса оданог породици и господару, и незгодног ако се са њим не поступа како доликује. Пошто се доберман најчешће користи као пас чувар, и због неких његових улога на филмском платну, многи људи се плаше добермана; многи не разумеју какав је он у ствари. У суштини, доберман је интелигентан и пажљив пас који напада људе само кад осети да је он, његово власништво или породица у опасности

Изглед

Женка добермана је до гребена висока око 63-68 центиметара и тешка 32 до 36 килограма, док је за мужјаке стандард висина до гребена леђа 68 до70 cm (толеранција +2 cm) а тежина 41 kg.

Боја

Већина људи познаје добермана као црног пса са браон палежом. Међутим, постојање два различита гена за боју узрокује постојање четири различита фенотипа боје код добермана. Традиционална боја се јавља када су алели оба гена доминантни, и такав доберман се обично називацрним. Уколико је алел једног од гена рецесиван доберман црвен (тачније, црвено-смеђ са бронзаним мрљама), а уколико је алел другог рецесиван, доберман је плави (сиви). Најмање заступљена комбинација алела (оба рецесивна) одређује добермана срнеће (светлосмеђе) боје (понегде познат и као чоколадни).

У новије време се проширио узгој и продаја пете сорте добермана, назване бели доберман. Добермани ове боје поседују мутацију, која независно одгенотипа било којег од два гена за боју, спречава стварање протеина пигмента, тј. животиња је албино. Мада многи потенцијални власници добермана сматрају да је боја допадљива, албино доберман треба што мање да се излаже сунцу.

Здравље

Очекивани животни век здравог добермана је око 12 година, с тим да већина добермана умире између 11. и 13. године. Уобичајени здравствени проблеми су проширена кардиомиопатија, Фон Вилебрандова болест (von Willebrands Disease; поремећај у крварењу који се може тестирати генетичким тестом) и проблеми са простатом; док су ређи хипотиреоза, рак, дисплазија кукова, а код плавих и срнећих и алопеција („ћелавост“, опадање длаке).

Темперамент

Иако се сматра за радног пса, доберман је мета стереотипа о суровости и агресији. Као пас чувар доберман је првобитно узгајан само у ове сврхе. Морао је да буде велики и застрашујући, неустрашив и вољан да брани власника, али да буде послушан и утрениран да тако поступа само на команду. Ове особине послужиле су доберману да постане одличан пас чувар, полицијски или војни пас, али нису га препоручиле за љубимца. Ипак, последњих деценија доберман је због своје величине, кратке длаке и интелигенције постао омиљени кућни пас. Иако познат по агресивности, доберман је невероватно одан пас, и врло лако ће научити да поштује и штити свог власника. Данас је доберман одличан пас чувар, али и одличан љубимац. Врло су дружељубиви и толеранти, како према људима, тако и према другим псима. Доберман никада неће бити агресиван према свом власнику, нити према другим људима који не представљају претњу, ако одраста у здравој средини. Предрасуде о доберманима су јако погрешне, али њихов карактер као расе је специфичан. Постоје бројни научни докази, који потврђују психолошку стабилност добермана као расе, и указују на њихов челични карактер, непоткупљивост и интелигенцију.

Историја

Добермана је први одгојио Луис Доберман у Немачкој око 1890. године. Као порезнику, требао му је пас за заштиту, па је одлучио да одгаји нову расу, која би по његовом мишљењу била идеална комбинација снаге, оданости, интелигенције, и неустрашивости. Развој и усавршавање расе су наставили Ото Гелер и Филип Грининг.

Верује се да је доберман настао укрштањем више раса које су имале особине које су тражене у доберману, укључујући пинчера, ротвајлера, туриншког овчара, црног хрта, немачку догу,вајмарског птичара, немачког краткодлаког птичара и немачког овчара. Тачан однос мешавине крви, па чак и расе, остали су непознати до данашњег дана, мада многи стручњаци верују да је доберман комбинација најмање четири од поменутих раса. Једини изузетак је документовано укрштање са хртом. Такође је распрострањено мишљење да је немачки овчар дао највише гена у узгоју ове расе.