Dalmatinac
Порекло ове расе још није потпуно утврђено. Највероватније је да потиче од бенгалског брака, расе која је нестала, а која је била позната у Енглеској у 18. веку.^[1]

Назив расе

Назив расе потиче по области Далмација, где је веома гајена и коришћена као гласник у току Балканског рата. У Енглеској, деца су овог пса називала „Plum Pudding Dog“ због карактеристичних мрља по телу. У време дилижанси назван је „пас за кочије“, јер је био овлашћени пратилац таквих кола, а касније у Америци је био и члан посаде ватрогасних кола, па и маскота читаве корпорације. Појавом аутомобила, ова раса је била на путу да нестане, али је филм Волта Дизнија „101 далматинац“ снимљен 1959. године допринео њеној популаризацији и одржању.^[1]

Одлике расе

Мужјак је висок 0,55 - 0,61, а женка 0,50 - 0,58 m. Достижу масу од 22 до 25 килограма. Грудни кош је дубок и не превише широк, леђа снажна, а слабине истакнуте. Крста су јака и извијају се у благи лук. Реп је дебео у корену и стањује се према врху, мало је савијен и није постављен ни превисоко ни прениско. Предњи удови су прави, а задњи заобљени. Глава је са равном лобањом, а њушка, која је дугачка и јака, никада није шиљата, а врх јој је црн или смеђ што зависи од мрља на телу. Мрље су иначе црне или боје џигерице и треба да имају јасне контуре и да буду правилно распоређене по телу. Длака, која је у основи бела, је кратка, оштра, густа, глатка и сјајна. Очи су округле, живахне и сјајне, а уши су постављене прилично високо. Врат је дугачак и без подгушњака.^[1]

Нарав

Далматинац је умиљат, веран, живахан, весео и осећајан. Одликују га и снага, издржљивост и брзина и могуће га је обучити за лов, али и за пратњу слепих особа.^[1]

Размножавање

Женка је веома плодна и доноси на свет младунце који су потпуно бели. Мрље се појављују дванаестог дана по рођењу